Anksioznost kao posledica stida i anksioznost kao posledica emocionalnog napuštanja idu “ruku pod ruku”. Gubitak fizičke bliskosti usled smrti, razvoda ili bolesti takođe ostavlja kao posledicu osećaj emocionalne napuštenosti. Kada smi fizički ostavljeni, makar i na kratko vreme, možemo početi da krivimo sebe i verujemo da se to desilo usled nečega što smo mi pogrešno uradili.
Međutim, to nema veze sa fizičkom blizinom jer se dešava i kad god opazimo da neko do koga nam je stalo ne mari za nas ili nas ne voli. Pretpostavljamo da smo odbijeni jer smo nedovoljno dobri i inferiorni što zatim aktivira dublja uverenja da smo bazično neadekvatni da bi nas neko voleo.
Ukoliko smo se ranije osećali emocionalno napušteno, naročito u detinjstvu možemo razviti anksioznost povodom mogućnosti da to ponovo doživimo, npr. da stalno brinemo o tome kako nas drugi ljudi procenjuju. Ukoliko imamo fizički ili emocionalno nasilnog partnera, verovatno ćemo se ponašati kao da hodamo po jajima, anksiozni da možemo učiniti nešto što mu neće prijati ili mu neće biti po volji.
Ova vrsta anksioznosti je tipična za zavisne osobe, narcisoidne, ponekad za bipolarne i one sa graničnom strukturom. Takođe se javlja kod dece osoba zavisnih od supstanci i one koja su odrasla u disfunkcionalnoj porodici gde je emocionalno nasilje, uključujući kontolu i kriticizam, bilo često. Kada živimo godinama u takvom okruženju, ne shvatamo da smo anksiozni. Stanje hipervigilnsoti (poremećaj pažnje kog karakteriše pojačana osetljivost na stimulaciju) postaje toliko stalno da se čak može uzeti zdravo za gotovo.
Tekst: Darlene Lancer, LMFT (Licensed Marriage and Family Therapist)
Prevela i prilagodila: Jovana Lazarević, psiholog i edukant na završnom nivou REKBT psihoterapije
