Mnoge ljude, pogotovu one koji su „zavisnici“ emocionale pažnje drugih ljudi, proganja unutrašnja usamljenost. Dvadeset procenata od 60 miliona Amerikanaca navodi da je usamljenost izvor njihove patnje. Ustvari, naša emocionalna reakcija na odbacivanje proizilazi iz područja našeg mozga (prednji deo cinguluma) koji odgovara na fizički bol (Cacioppo & Patrick, 2008).
Usamljenost naspram samoće
Usamljenost se povezuje sa samim životom i događajima, a samoća i biti sam opisuju fizičko stanje. Ne osećamo se uvek usamljeno kada smo sami. Individualne potrebe za povezivanjem variraju. Neki ljudi izaberu da žive sami i srećniji su. Oni ne trpe zbog osećaja napuštanja povodom neželjenog gubitka partnera kroz raskid, razvod ili smrt.
Usamljenost je veća među ljudima koji žive sami, što se može primetiti po ponašanju dok su u vezi ili nekom društvu, a to je zato što je kvalitet, a ne kvantitet društvene interakcije taj koji određuje da li se osećamo povezanim. Kako se broj radnih sati, gledanje televizije i korišćenje mobilnih telefona povećao, porodične večere i okupljanja se smanjuju. Danas, iako je količina interakcije porasla upravo zbog korišćenja mobilnih telefona, vreme ekrana zamenjuje vreme lica. Ljudi troše više vremena na svoje digitalne uređaje nego na razgovore licem u lice, što doprinosi većoj usamljenosti (Cacioppo, 2012).
Studija UCLA pokazala je da socijalne sposobnosti opadaju kao rezultat toga. Postoji smanjenje od 40% empatije među studentima zbog novih tehnologija, a 12-godišnjaci se društveno ponašaju kao 8-godišnjaci. Nedavno je Pev Research Centar otkrio da 82% odraslih smatra da je način na koji koriste telefone u društvenim okruženjima narušio razgovor licem u lice.
Zavisni odnos i odsustvo intimnosti
Odsustvo nekoga koji nas sluša, koji brine i potvrđuje naše postojanje, čini nas izolovanim ili emocionalno napuštenim. Iako su intimne veze lek, karakteristično zavisni odnosi nemaju intimnost. Ovakve osobe imaju poteškoću s intimnošću zbog osećaja sramote i loših komunikacijskih veština. Često su u vezi sa nekim zavisnicima, nasilnim ili samo emocionalno nedostupnim osobama.
Bez obzira da li sami ili u vezi, “zavisnici” možda neće moći da identifikuju izvor svoje nesreće i patnje. Mogu se osećati depresivno, tužno ili dosadno, ali ne prepoznaju to kao usamljenost. Drugi znaju, ali im je teško da se istinski zapitaju za svoje potrebe. Njihova dinamika odnosa i usamljenost im mogu izgledati poznato, kao emocionalna disfunkcija u detinjstvu ako su je doživeli. Želimo emocionalnu bliskost od naših partnera, prijatelja, ali ukoliko nedostaje intimna, emocionalna veza, doživljavamo nepovezanost i prazninu.
Skrivene opasnosti usamljenosti i strah od usamljenosti potiču od hroničnog nedostatka povezanosti u detinjstvu. Dok su neka deca zapostavljana ili zlostavljana, većina odrasta u porodicama u kojima roditelji nemaju vremena ili nedovoljno empatije i poštovanja prema potrebama svoje dece. Takva deca se osećaju ignorisana, nevoljena, osramoćena ili sama. Neki se osećaju kao autsajderi, “mene niko ne razume“, iako se njihove porodice inače čine normalnim. Na kraju se teško nose sa takvim emocijama, povlače se, ne prihvataju, bune se, ili uzimaju razne stimulanse, skrivaju iza svojih emocija.
Usamljenost i stid
Rastući osećaj otuđenosti od sebe i nedostatak povezanosti sa roditeljima mogu da podstaknu unutrašnju usamljenost i osećaj nepripadnosti. Svest o ljudskom razdvajanju, bez ponovnog spajanja ljubavlju – izvor je srama. To je ujedno i izvor osećaja krivice i anksioznosti. Kao odrasli, “zavisnici” mogu biti uhvaćeni u samoubilačkom ciklusu usamljenosti, srama i depresije. Ponovljeni prekidi i napuštanja mogu podstaći pogoršanje osećaja usamljenosti i praznine.
Što je veća naša usamljenost, manje nastojimo da se angažujemo oko drugih, dok naša uznemirenost oko veza i odnosa raste. Istraživanja pokazuju da dugotrajna usamljenost izaziva nisko samopoštovanje, introverziju, pesimizam, neslaganje, ljutnju, stidljivost, anksioznost, smanjenje socijalne veštine i neuroze. Zamišljamo negativne procene drugih ljudi, što stvara sekundarni poremećaj kao osećaj stida povodom anksioznosti. To dovodi do negativnih i samozaštitnih ponašanja, na koje drugi ljudi reaguju negativno, ispunjavajući naš zamišljeni ishod.
Stid povezana sa usamljenošću nije usmerena samo protiv nas samih. Usamljenost nosi stigmu, tako da ne priznajemo da smo usamljeni. Postoji razlika i što se pola tiče, s toga procentualno muškarci su češće usamljeni od žena iako se žene više izjašnjavaju da se osećaju usamljeno (Lau, 1992).
Zdravstveni rizici
Jaka povezanost između usamljenosti i depresije je dobro dokumentovana. Usamljenost takođe izaziva ozbiljne zdravstvene rizike, utičući na naš endokrini, imunološki i kardiovaskularni sistem ubrzavajući smrt. Prema nedavnoj studiji, usamljeni imaju povećan rizik od raka, neurodegenerativnih bolesti i virusnih infekcija.
Usamljenost pokreće odgovor na stres “bori se ili beži” (flight-or-fight). Hormoni stresa i upalni procesi se povećavaju, a vežbanje i san se smanjuju. Nivo norepinefrina raste, smanjuje imunološke funkcije i povećava proizvodnju belih krvnih zrnaca koji uzrokuju upalu. Dolazi do rezistencije organizma na kortizol koji se luči kod stresa ali nas i štiti od aktivne inflamacije. Postoji i visoka korelacija između gojaznosti i usamljenosti.
Komentarišući ovo istraživanje, neuronaučnik Turhan Canli ističe da usamljenost koju osećamo jedne godine utiče na naš genetski inflamatorni odgovor sledeće godine, a time se dokazuje samopotvrđena, negativna, emocionalna spirala “Usamljenost predviđa biološke promene, a biološke promene predviđaju promene usamljenosti.” (Chen, 2015).
Suočavanje sa usamljenošću
Kod usamljenosti ne želimo da razgovaramo ni sa kim, iako bi to pomoglo. Sada imamo podatke koji objašnjavaju zašto biološke, čak i genetske promene otežavaju prevazilaženje usamljenosti. Za mnoge od nas, kada smo usamljeni, skloni smo da se izolujemo još više. Možemo se okrenuti zavisničkom ponašanju ili da gradimo društvene veze.
Suočavanje znači boriti se sa prirodnim instinktom za povlačenjem. Priznajte sebi, prijatelju, dragoj osobi da ste usamljeni. Da biste se motivisali na druženje sa drugim ljudima, obavežite se na učenje i sastanke sa psihoterapeutom. Vežbajte sa prijateljem. Volontirajte ili podržite prijatelja u nevolji… osećaj korisnosti je nezamenljiv.
Kao i kod svih osećanja, usamljenost se pogoršava otpornošću i samoosuđivanjem. Bojimo se da ćemo osetiti veću bol ako otvorimo svoje srce. Često je istina suprotna. Dozvoliti osećanjima da slobodno teku, ne samo što ih tako oslobađamo, već ne trošimo energiju da ih potiskujemo. Naše emocionalno stanje se menja, tako da se osećamo osnaženo, mirno, zadovoljno u svojoj samoći.
Izvor: psychcentral.com Darlene Lancer, JD, MFT
Prevela i adaptirala: dr Zlatica Kecić, lekar i edukant naprednog nivoa REKBT psihoterapije
