Biti povređen i razočaran u životu je nešto što se svakome dešava, kao i potreba da oprostimo. Kada pomislimo na oproštaj, često se fokusiramo na potrebu da oprostimo ljudima koji su nas na neki način povredili i onima koji nisu bili tu za nas na način na koji smo se nadali. Tema u opraštanju koja se često izgubi je samopoštovanje tj. samoprihvatanje.
Koračajući kroz život, prisećamo se načina ophođenja drugih ljudi oko nas i koliko je nečije ponašanje nama bilo neprihvatljivo. Često zaboravljamo da smo i mi ljudska bića i da grešimo, te smo i mi najverovatnije radili stvari o kojima nas je sramota da govorimo i naneli štetu drugoj osobi možda i nenamerno, ne misleći da je tako.
U procesu isceljenja od prošlih trauma i rana, malo je verovatno da ćemo se u potpunosti oporaviti ako izbegavamo veoma važan korak, a to je da pogledamo razočaranja i boli koje smo mogli naneti drugima. Ponekad u životu, čak i kada pokušavamo da budemo savršeni, možemo i dalje biti zanemareni od ljudi do kojih nam je najviše stalo i koje najviše volimo jer ne ispunjavamo standarde koje su postavili. Čak i kada damo sve od sebe, postoje stvari u našoj prošlosti i našim pričama koje treba rešiti.
Proces samoprihvatanja
Reći istinu
Možemo da pokušamo da se distanciramo od osećaja krivice ili manjka samopoštovanja, ali duboko u sebi znamo da smo uradili nešto na šta nismo ponosni. Bukvalno je nemoguće izbeći greške. Ljudski ja grešiti, a kada ste spremni da budete iskreni sa sobom, i prihvatite sebe nećete živeti po obrascu iz prošlosti, već ćete okrenuti novi list u svom životu. Govoriti istinu o svojim greškama može ili ne mora uključivati deljenje sa drugom osobom. Možete jednostavno pisati beleške za sebe, ili pričati o prošlosti sa najboljim prijateljem. Bez obzira na to šta ćete od ovoga preduzeti, otkrivanje tajni i bola je odličan prvi korak ka potpunom samoprihvatanju. Ne možemo ići dalje, ako ne odustanemo od toga odakle smo došli.
Rame uz rame sa osećanjima
Kada smo zarobljeni sa osećajem krivice može biti veoma teško da te emocije osvestimo i prihvatimo, toliko da nas to usporava u rešavanju problema… Osećamo posledice, ali i dalje nam je lakše da emocije guramo pod tepih, ne bi li izbegli osećaj krivice zbog već učinjenog. Biti rame uz rame sa osećanjima ne znači sedeti i gledati da se nešto reši samo od sebe i osećati se nelagodno po ceo dan. To znači da kada se pojavi osećaj depresivnosti, krivice, strah ili bes, ne sedimo skrštenih ruku i tako izbegavamo suočavanje već se sa problemom suočimo.
Ne zaboraviti na patnju koju sami sebi nanosimo
Ovde govorimo o tome koliko smo vremena potrošili pretvarajući se da smo ono što nismo. Koliko ste puta iskazali prezir prema samom sebi? Koliko često skrivate svoja osećanja kroz nefunkcionalno ponašanje? Koliko puta ste zanemarili sebe tako što niste jeli ili spavali? Koliko puta ste sebi uskratili ljubav i prihvatanje? Ovaj korak nam pomaže da steknemo uvid u svoje emocije i duboko u sebi prihvatimo. Oprostimo sebi sve što do sada nismo mogli.
Svi ovi koraci su doživotni proces. Ovde govorimo o umetnosti sedenja sa nelagodnošću, a istovremeno o učenju da praktikujemo radikalno samopoštovanje. Ovo su veštine naprednog nivoa, ali uz dugoročnu praksu i pouzdanog psihoterapeuta dolazi rast, ali ne i do totalnog savršenstva, jer smo ljudska bića i prirodno je da grešimo.
Izvor : GoodTherapy.org. By Blythe C. Landry, MEd, LCSW, therapist in Nashville, Tennessee
Prevela i prilagodila : dr Zlatica Kecić, lekar i edukant na naprednom nivou REKBT psihoterapije
